Samopoštovanje i dostojanstvo uvijek su usko povezani, čak neraskidivi, ali i krhki. Da znam pisati, napisala bih romane, basnoslovno se obogatila i digla sve četiri u zrak, ali ovako sam prisiljena zadržati se na detaljnom promišljanju i analizi svojega života. Kao Kraljici Pekmez dvora, normalno da sam sve svoje karte stavila na ekskluzivnu činjenicu da sam nakon niza godina, prva curica u familiji. Dopustila sam si sve što sam mogla: od hirovitog siktanja na dodire koje nisam htjela, do tučnjave s bratom (iako je on uvjeren da je fizički superiorniji od mene). Nije teško mlatiti se ako imaš snažan glas, a moj obuhvaća i više od 6 oktava! Kad se pojavila ta treća mačka, živciralo me ama baš sve na njoj, od pogrešne boje, do ljubaznosti i dragosti kojom je začarala moje ljude. Je li moguće da je ona vjerovala da će se u meni probuditi majčinski nagon i da će se uvaliti k meni? Je li moguće da je mislila da ću ja, Kraljica, samo tako prihvatiti činjenicu da je ona sada „mamina curica“, a ja ono nesretno zanemareno srednje dijete? Ako je to i mislila, gadno je pogriješila. U glavi mi je kipjelo, ali držala sam je na distanci. Službeno sam je ignorirala, a u stvari, pratila svaki njen korak. Ne treba trošiti puno riječi da bismo osigurali vlastiti mir. Dovoljno se odmaknuti (iako sam je ja povremeno zveknula u prolazu, čisto iz pedagoških razloga). Hijerarhija je svetinja svake mačje družine pa je tako i kod nas. Mačka je dobila neko glupo ime, nekontrolirano rasla i rapidno se debljala, ali na sreću, nije to znala – i još uvijek nema pojma. Izbjegava me u širokom luku. Kad se suočimo, pogne glavu i krene u rikverc. Ja ne objašnjavam i ne ulazim u rasprave s onima koji misle drukčije. Ponekad joj se smilujem, pa se družimo i zajedno sunčamo. Točnije, ona se sunča jer se nada da će dobiti pravu boju. I sad bih joj ja mogla pričati sage kako je to nemoguće – ali nekada je bolje šutjeti i pustiti druge da sami doznaju svoje životne istine.
Kraljica Ingica
