Sredina je listopada. Magla se lagano šulja iz daljine, najavljuje tmurnije dane. Još nije posve svanulo. Nisam pripadnik Elrodovog pokreta ‘Čarobno jutro’ (Miracle Morning) i ne ustajem svako jutro u pet kako bih ‘imala nešto od dana’. Ovo ustajanje u praskozorje posljedica je jednog nezgodno dogovorenog termina, jer je sve ostalo bilo popunjeno…
Kava koju prinosim usnama, onaj prvi gutljaj koji uvijek razbuđuje i grije, jutros ima doista neobičan okus. Mozgu treba određen broj snenih sekundi da shvati kako pijem samo toplu vodu. Nemam se snage ni nasmijati, ustajem s mukom od stola i kuham novu kavu.

Zamislite da godinama, desetljećima, živite u jednom prostoru, da ga uređujete, popravljate, dograđujete, “apgrejdate”, poznate mu svaku manu i ta je mana na neki način i vas disciplinirala. Znate kad treba udariti kućanski aparat da prestane zujati ili da uopće proradi: Nekako život tako ide i vi s njim… Onda se jednoga dana poslože okolnosti tako da